Fijasko, Imre Kertesz

Starac je stajao pred ormarom sa spisima. Razmišljao je. Bilo je jutro. (Reklo bi se, oko deset.) Starac najčešće baš u to doba razmišlja.Imao je mnogo briga i nevolja, dakle, imao je o čemu razmišljati.No starac ipak nije mozgao o onome o čemu bi zapravo morao razmišljati.Međutim, o čemu je doista razmišljao, to ne bismo mogli posve točno dokučiti. Po njemu se primjećivalo samo da razmišlja, ali ne i da misli. A može biti da nije ni razmišljao. Samo što je bilo jutro (reklo bi se, bilo je oko deset), a on se navikao da otprilike u to doba uvijek razmišlja. Starac je već stekao golemu rutinu u razmišljanju, bio je sposoban stvoriti privid razmišljanja pa je već i sam za sebe počinjao vjerovati da doista razmišlja. To je prava istina, nema se tu što uljepšavati.Starac je, dakle, razmišljajući (utonuvši u razmišljanje) stajao pokraj ormara sa spisima....