Mira Popović ispisuje uverljive priče u kojima usud sudbine igra posebnu ulogu. Njeni junaci se, naime, zatiču u haosu sudbonosnih događaja u kojima često ne uspevaju da se snađu, te propuštaju pravu priliku da utiču na tok zbivanja i gube kontrolu nad svojom sudbinom.
Pišući o pričama iz prve pripovedačke zbirke Mire Popović, Vasa Pavković je uočio da ona &bdquo,ume da pripoveda gotovo klasično modernistički, ali se ne libi ni rizika istraživanja drugačijih obrazaca“. To je uočljivo i u ovoj zbirci, posebno u dužim pričama u kojima je Mira Popović vešto koristila fragmentarnu tehniku pripovedanja. Najbolji primer je naslovna priča, ,,Harmonija“, možda i najbolja priča u ovoj zbirci. No, duh eksperimenta najbolje se vidi u poslednjoj priči, koja - objavljena posle sadržaja - nagoveštava nova spisateljska traganja Mire Popović. U ovoj priče se, naime, pojavljuju naslovi svih drugih priča u zbirci, te ona tako postaje neka vrsta natknjige, knjiga koja u ešerovskoj igri guta samu sebe samo da bi se, trenutak kasnije, ponovo pojavila pred nama.
Zbirkom priča Harmonija Mira Popović je potvrdila svoj nesumnjiv pripovedački talent i zauzela značajno mesto u srpskoj ženskoj prozi.
(Iz recenzije Davida Albaharija)