. . . Izuzetnom, opsesivnom maštovitošću, koja i kod njega kao da potiče od Boša pa se proteže sve do ekspresionista, Gudelj i dan i noć, vreme i prostor zemni, ljude i životinje, pretvara u čudovišta koja, pre svih drugih, samog njega gutaju. Ali, za razliku od nekih ekspresionista ili čak nadrealis-ta, Gudelj je do te mere prirastao uz stvarnost svojih zemnih slika i svog pesničkog jezika, čvrsto i podzemno priraslog za našu istinsku jezičku i poetsku tradiciju, da je upravo u tome snaga njegova pesništva. I upravo u najboljim njegovim pesmama koherencija njegovog pesničkog izraza, čudesan kontinuitet opsesivne mašte i čuvstava pa i afekata, jasan i precizan stil i stih već ukazuju na pesnikovu istinsku sposobnost da u inverziji, u ironiji, u pesničkom prenesenom smislu preobrazi stvarnost svojih strahot-nih viđenja i snova u egzistenciju pesme kao duboko humanog čina. . . I kao što neke njegove pesme pokazuju da je on antejski srastao sa zemljom, ili urastao u zemlju, pa ne može da se pomiri sa svim onim korovom što raste na njoj, isto tako može se reći da je on srastao i sa našom najboljom tradicijom koja je duboko ušla u narod i svest pesnika. On je originalan u tim metamorfozama, čvrst i stamen svojim pesničkim govorom i jezikom i utoliko više i uspešnije ironičan prema sebi i prošlosti što mu sa svih strana navaljuje na telo i duh....